среда, 30. новембар 2016.

Радош Бајић: На дан крсне славе



Препознајем радост у свом срцу и захвалност нашој крсној слави што смо сви здрави и на окупу. А носталгична сећања на бајковите слике детињства – кријем дубоко у лавиринтима душе
Данас је Мратин дан. Крсна слава Бајића у засеоку Шумаричка мала села Медвеђе у којој сам пре шест деценија рођен. Још није свануло. На зиду мог београдског дома из кандила изнад иконе Стефана Дечанског – титра светлуцава жута лојаница. Јутрос сам је веома рано упалио уз молитву коју сам тихо мрмљао да не пробудим чељад – за здравље моје унучади и целе породице. У мраку и мртвој тишини коју ремети далеко завијање сирене за коју ми је тешко да разазнам да ли је полицијска или је неком несрећнику позлило па га возе у болницу – чекам да сване и не палим никакво светло. Док се пуши кафа коју сам као утвара ходајући на прстима себи скувао – лице ми обасјава млечна светлост екрана у који сам загледан. Зурим у тастатуру компјутера, пробуђен сетом, немиром и жељом да нешто напишем. Као да хоћу да се исповедим – тешко ми је да почнем. На препознајем – шта то осећам у грудима? Због чега ме тишти нејасан бол испод ребара? Зашто баш јутрос?
Уместо слова, на једнообразној белини екрана – као да видим свог деду Мирка. Како у белој кошуљи од лана, с новим сукненим панталонама и у стајаћем микаду, преко стрњишта изнад којег се развлачи касна јесења магла – лаганим, једномерним кораком одлази према сеоској цркви. У десној руци му је плетени цегер са стакленом флашом црног вина и славским колачем увијеним у везени пешкир, са сушеним босиљком и цветом од мушкатле коју је моја мајка сачувала од мраза тако што је унела саксију у гостинску собу у којој се понекад подлаже кубе. А у левој дединој шаци која је у џепу микада – јесте моја дечја рука. Да ми не буде хладно. Осећам рапавост и топлину његовог чворноватог длана. Нас двојица идемо, газимо снежак који је ненадано ове године поранио – и ћутимо. Чује се гактање врана које надлећу недавно бачени стајњак по свежем орању поред којег пролазимо. А онда – јека црквеног звона.
У цркви, мирис тамјана – притајени ред и мимоход око великог храстовог стола на којем је сеча славских колача. Слаткасти мирис младог вина помешан са опојношћу босиљка и тамјана пуни ноздрве. Чује се пој свештеника и мрмор славске молитве. А кад се све заврши, сељаци се рукују, једни другима честитају славу – питају се за здравље, за пород и за стоку. Чија је крава стеона, колико је коме опрасила крмача, шта ће ко, кад и где да сеје и сади... А ја, зачуђеним дечачким очима гледам у горостасне фигуре светаца на иконостасу. У мачеве у њиховим рукама, у ореоле изнад глава. И у благост очију Пресвете Богородице која ме нетремице посматра.
Шта ме то мучи на дан моје крсне славе? Због чега се осећам као да сам нешто скривио? Шта смо то изневерили? Да ли су у нашим животима ишчилели прадедовски завети, обичаји, часни образи, наши корени и дате речи? У шта смо се то претворили? Куда идемо? Јесмо ли достојни наших очева, њихове жртве и трпежа? Да нама буде боље? Да ми одемо у градове у којима се мање и лакше ради – а лепше и лагодније живи? А да они остану сами – да у родитељским кућама трпе своју старост, беду, болест, немоћ и стид? И да никог нема да им пружи чашу воде, да подложи ватру, да окади икону кућног свеца? И да макар каже лепу реч. Да ли смо заборавили ко смо и шта смо? Шта су нам дужности, шта је ред и закон? Због чега су слике наше прошлости чистије, бајковитије и јасније  – од онога што нам се догађа данас? Зашто нам је све што се некада збило лепше и честитије? Наше детињство, дечаштво и младост на селу, у забранима и багремарима, на њивама и пољима, у виноградима и воћњацима, на спрудовима и топољацима реке на којој смо научили да пливамо. Која нам и данас тече кроз вене – и коју сањамо. Зашто у нашој онолико жељеној данашњици више нема добрих намера, толеранције, поштења, поезије и лепоте? Мора ли баш све да буде подложно транзицији наших душа, памћења, срца и мозга? Мора ли све бити здробљено, обесмишљено и самлевено вредностима тзв. новог светског поретка и начина живљења?
Док чекам да сване – замишљам моју унучад како се тиска око слатког жита и славског колача који ћемо данас пресећи пре него што дочекамо госте. Препознајем радост у свом срцу и захвалност нашој крсној слави што смо сви здрави и на окупу. А носталгична сећања на безбрижна славска јутра са дедом, на бајковите слике детињства, на осмех моје мајке – кријем дубоко у лавиринтима душе. Трудим се да ништа не заборавим – и да будем добар човек.
Глумац, редитељ, сценариста

Извор: Политика
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...