"Живети са сећањем на смрт значи живети тако да смрт може да наступи у сваком часу и да нас затекне на врху, а не на дну таласа; тако да наше последње речи не буду испразне, а наша дела залудна. Они међу нама који су имали прилику да проживе неко време са умирућим, свесним човеком, као што је то био мој случај, пред неумитношћу смрти, разумели су све оно што је њено присуство уносило у наше узајамне односе. Она учини да свака реч собом задобије сву величину, лепоту, хармонију и љубав који су, на неки начин, дремали у нашим односима. Она учини да се разуме како ништа није неважно, како и намањи детаљ, ма колико он био ситан, јесте израз љубави као и њеног порицања.
Само када бисмо могли увидети да се наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом; славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха; не бисмо се плашили да волимо, чак и уколико би нам та љубав раздирала душу, чак и уколико би нам се чинило да нам разара живот, тај сићушни земни живот који се повлачи пред зором вечнога живота. Неопходно је само с ума не сметнути ову зору.
Живети очарано оним што нам је, макар и само једном, било дато да проживимо; из тога црпети разлог живота и благодарења; живети не од сећања, већ са трепетом у срцу због онога што смо једном имали прилику да окусимо; са радосним ишчекивањем његовог неминовног повратка, коју је ономад до нашег живота низвела само једна светлосна зрака, а која ће ускоро зарудети попут зоре, и за којом ће наступити живот, а са њим Бог и сусрет."