На Покров Пресвете Богородице уснуо је Станко Пантовић, Божји човек из Ариља.
У вечерњим часовима 14. октобра 2012, на дан кад Црква слави Покров Пресвете Богородице, као чиста воштаница која је тихо горела пред иконом Господа и Мајке Божје и зарила свет око себе, угасио се Станко Пантовић, православни хришћанин и Божји човек из Ариља. Сахрањен је у среду, 17. октобра, на Свете
Стефана и
Јелену Штиљановиће, на гробљу у Ступчевићима, после опела у цркви Светог
Ахилија, задужбини Светог краља Драгутина – монаха Теоктиста, у којој
почивају мошти његовог светог сина, кнеза Урошица. За ту цркву био је
везан живот брата Станка, како су га, као истинског у Христу брата,
звали сви који су га знали. Ту је он, организујући „Летње духовне
вечери“ крајем 20. и почетком 21. века, своје Ариље (које су, због негда
успешне комунистичке пропаганде, звали „мала Москва“), враћао Христу и
Светом Сави...
Упокојио се два дана после четрдесетодневног помена својој доброј и честитој мајци, коју је толико волео; и сви осећају да је њега, Станка, Мајка Божја, којој је свагда певао молитву „Царице моја свеблага“ позвала да се придружи покојној родитељки, и да се одмори од земаљских мука. А мучио се, и напатио се, као мало ко; и трпео, радосно, Христа ради као свети, којих је, у наше дане („помрчина притиснула наше дане,/ не види се јадна наша земља худа“, рекао би Дис)тако мало, а који нам тако недостају. Више од половине његовог педесетдвогодишњег битисања на земљи били су ношење крста за који су кадре само чисте душе.„Који много пропатише, благи одлазе“, рекао би Момчило Настасијевић, и сам патник и онај који се у патњу разуме.
О Станковом крсту
Шта се десило Станку Пантовићу?
Млад, полетан, пун живота и енергије (спортиста, кажу), одличан студент економије, Станко из Богојевића (име је знамење) код Ариља је, изненада, оболео од одумирања мишића које је напредовало толико да је године које су му дате проводио без могућности да се сам о себи стара: могао је, ако га добро наместе, да седи, а свагда и свуда морали су да га носе на рукама, као мало дете – не само родитељи, него и његова браћа хришћани, који су му помагали да се смести у ауто, и да иде на поклоничка путовања и молитве, или, пак, на своје мисионарске задатке и сведочење речи Божје.
Немоћан као дете, и чист као дете, Станко Пантовић је трпео оно због чега би неко дигао руку на себе. Како каже једна сестра у Христу, која је о његовој мајци, њему и сестри бринула после очеве смрти, Станко се сваког јутра будио с молитвом и песмом. Кад год га је неко, телефоном или у разговору, питао како је, одговарао је: „Добро, хвала Богу“. А у тренутку смрти, плућа су му радила са свега 20% капацитета.
„Живи – не жали се, ником не досађуј, никог не осуђуј, и сваком скини капу“, говорио је Свети Амвросије Оптински. И додавао:„Од себе и ђавола никуд нећеш побећи, зато трпи ту где јеси“. То је лако рећи, али ми, хришћани само на језику, ропћемо и за најмању ситницу која нам није по вољи- и зато смо духовни инвалиди; а Станко, тешки телесни инвалид, никад није роптао - духом је био свекротки благодарственик, жива Евхаристија (Благодарење), оно златоустовско „Слава Богу за све“,Да и Амин Богу и Промислу Његовом...Човек је у његовом присуству могао да осећа само стид, али Станко му то не би дозвољавао: за сваког је имао оправдање и разумевање, а себе није рачунао ни у шта велико. Осмех, мили осмејак смиреног патника и радостоносца, није силазио с његових усана: знао је Коме служи, и чему се нада. Био је, и да не изговори ниједну једину реч, жива проповед Крста Христовог којим дође радост целом свету.
Трудбеник на њиви Господњој
Достојевски је говорио да вредан човек, макар и везаних руку, може учинити много добра, а да само лењивци траже изговор за нерад, убеђујући друге да им, тобож због околности, ништа не иде од руке. Станко из Богојевића био је снажан доказ силе вредног човека. Упознао сам га средином деведесетих година прошлог века, када је Епархија жичка кренула у живу веронаучну активност. Епископ Стефан је у сваки већи град постављао понеког вероучитеља, углавном од људи који су, надахнути искреним доживљајем вере, желели да посведоче Еванђеље својим ближњима.
У Краљеву је био Предраг Цветковић, у селима између Чачка и Краљева нашао се Раденко Ћурчић, у Горњем Милановцу Драган Брашанац и Борисав Челиковић, у Косјерићу прота Слободан Марковић, (у Чачку Владимир Димитријевић /допуна уредника/) итд; а у Ариљу, о свом руху и круху, преко радио –емисије „Тихи глас“ оглашавао се брат Станко Пантовић. У емисији је, поред дивне духовне музике и одабраних светоотачких поука, могла да се чује и жива реч српских духовника и делатника на њиви Божјој, који су говорили о разним темама актуелним за наш обезбожени, али Бога жељни, народ.
Брат Станко је, са локалном Светосавском омладинском заједницом, коју је, на нивоу Епархије, опет утемељио владика Стефан, чинио чуда мисионарства: многи млади људи, надахнути његовом речју и примером, пошли су за Христом, а неки су се касније и замонашили. Ненаметљив какав је био, Станко је, поред побожности, памети и начитаности, имао од Бога као дар и диван, заиста нежан и тих глас, који је медоточиво преносио духоносне речи кроз етар. У свакој емисији је, сећам се, поклањао духовне књиге људима који су се јављали и укључивали у програм, тиме их додатно обавезујући да упознају своју веру.
А онда су кренуле „Летње духовне вечери“ у порти ариљске цркве, где су и данас гробови наших предака из Средњег века и каснијих епоха, они гробови који, како рече Змај, „нису раке, већ колевке нових снага“. Ту се народ окупљао у тихим, озвезданим летњим ноћима да слуша предаваче из свих српских крајева и крајина, епископе, свештенике, монахе, али и мирјане који су имали шта да кажу. Нарочиту пажњу привлачиле су беседе наших духовника, попут владике будимског Данила или отаца Саве из Вазнесења, Венијамина из Преображења, Јоила из Острога и многих, многих других. Народ је остајао по два сата, па и дуже, слушајући беседе и постављајући питања. Било је као некад, на богомолничким саборима Светог владике Николаја, кад су присутни једни друге на бдење подстицали речима песме:„Зашто журиш на спавање, брате,/кад се твоји дани брзо крате?“ Или:„Слава Богу на висини/ када смо се сакупили/да би зајно Бога прославили.//Време тече, време носи,/свако тело смрт покоси,/ само душа Богу се приноси“...
Програм је увек водио смирени, кротки, осмехнути, благи и озарени, брат Станко, живи доказ да је наш Бог - Бог Живи и Истинити. Долазили су људи из околине: из Ужица, Пожеге, Косјерића, Чачка, не само Ариљци. Благослов Светог Теоктиста могао се осетити скоро у ваздуху. А мирише трава, и небо осуто бакљицама првобитне чедности... Чинило се: где је крај Србији кад се пробуди из сна греховног и пође за Христом?
Ипак, касније се престало...Није се уморио неуморни Станко, него они око њега...
На православном путу
Несустајући благодарственик је наставио својим путем, покрећући прекрасни мисионарски часопис „Православни пут“, који је, у последње време, достизао тираж од осам хиљада примерака, и чији су стари бројеви често доштампавани, јер их је народ тражио. Сваки број је уредио брат Станко, и сваки је дисао, као дуња мирисном, душом овог доброг хришћанина и човека Богочовековог. Поуке Светих Отаца, житија савремених подвижника, чуда Божја, православна поезија и, увек као везивно ткиво, Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве.
Као богомољачки „Мисионар“ пре рата, тако је и Станков „Православни пут“ (а он се трудио да нико и не зна да је то његово чедо, јер је био скроман, јер је живот имао скривен са Христом у Богу) мисионарио својим присуством међу разним људима и наравима, од којих су, међутим, сви били гладни душекорисног штива.„Православни пут“ био је изгледом скроман, али садржајем јак и свечан, као празнична трпеза на Светој Гори. Осам хиљада прочитаних примерака сваког броја о томе довољно говоре.
Такође, Станко Пантовић је издавао и књиге о православној духовности. Једна од њих, о Оптинским Новомученицима, оцима Василију, Терапонту и Трофиму, убијеним од сатанисте на Васкрс 1993. године, отишла је у народ у десет хиљада примерака! Заиста благословено и Богу угодно дело. Око Станка су се, као пчеле око матице, окупљали многи трудољупци и трудољубитељке, који су приносили своје лепте у дело сазидања Цркве кроз поучавање њених чланова. Многи од њих су, како рече Откровење, дошли из велике невоље, невоље градске пустоши и технолошког безумља, па им је, прво и прво, била потребна млечна храна утешне Премудрости Очеве, а затим, по мери раста, и она друга, за напредније.
За крај, који је и почетак
Брат Станко се из бање вратио у четвртак,11. октобра 2012, а већ сутрадан је био четрдесетодневни помен његовој мајци, коју је веома волео. После помена, изговорио је, као беседу, неколико топлих речи о њој, и сви присутни су били тронути. У суботу се осећао помало уморно и поспано, да би у недељу склопио своје телесне очи и скрстио руке на грудима. А кад човек иде на онај свет, каже народна песма, он носи само „скрштене беле руке/ и праведна дела своја“. Руке Станкове биле су беле од причасне Светлости, а дела је целог живота сабирао да их уризничи у ризницу Вечнога. Ипак, није се уздао у своја дела, него је ишао путем смерних, стичући унутарњи мир, којим се, по Светом Серафиму, на хиљаде ближњих спасавају.
Зато се молимо Богу за покој Станкове душе, али и чврсто верујемо да ће нам молитва бити услишена јер знамо да Света Тројица воли такве какав је био човек Божји и Богојевића, радосни патник по угледу на Онога Чијом је смрћу и васкрсењем прослављена људска природа, подложна сваком страдању у овој долини суза.
Бог да му душу прости, а и нас да не заборави у Царству Своме, где нема суза, ни туге, ни муке, него бесконачни живот, радост и слава! Амин, Боже дај!
Димитријевић Владимир
Упокојио се два дана после четрдесетодневног помена својој доброј и честитој мајци, коју је толико волео; и сви осећају да је њега, Станка, Мајка Божја, којој је свагда певао молитву „Царице моја свеблага“ позвала да се придружи покојној родитељки, и да се одмори од земаљских мука. А мучио се, и напатио се, као мало ко; и трпео, радосно, Христа ради као свети, којих је, у наше дане („помрчина притиснула наше дане,/ не види се јадна наша земља худа“, рекао би Дис)тако мало, а који нам тако недостају. Више од половине његовог педесетдвогодишњег битисања на земљи били су ношење крста за који су кадре само чисте душе.„Који много пропатише, благи одлазе“, рекао би Момчило Настасијевић, и сам патник и онај који се у патњу разуме.
О Станковом крсту
Шта се десило Станку Пантовићу?
Млад, полетан, пун живота и енергије (спортиста, кажу), одличан студент економије, Станко из Богојевића (име је знамење) код Ариља је, изненада, оболео од одумирања мишића које је напредовало толико да је године које су му дате проводио без могућности да се сам о себи стара: могао је, ако га добро наместе, да седи, а свагда и свуда морали су да га носе на рукама, као мало дете – не само родитељи, него и његова браћа хришћани, који су му помагали да се смести у ауто, и да иде на поклоничка путовања и молитве, или, пак, на своје мисионарске задатке и сведочење речи Божје.
Немоћан као дете, и чист као дете, Станко Пантовић је трпео оно због чега би неко дигао руку на себе. Како каже једна сестра у Христу, која је о његовој мајци, њему и сестри бринула после очеве смрти, Станко се сваког јутра будио с молитвом и песмом. Кад год га је неко, телефоном или у разговору, питао како је, одговарао је: „Добро, хвала Богу“. А у тренутку смрти, плућа су му радила са свега 20% капацитета.
„Живи – не жали се, ником не досађуј, никог не осуђуј, и сваком скини капу“, говорио је Свети Амвросије Оптински. И додавао:„Од себе и ђавола никуд нећеш побећи, зато трпи ту где јеси“. То је лако рећи, али ми, хришћани само на језику, ропћемо и за најмању ситницу која нам није по вољи- и зато смо духовни инвалиди; а Станко, тешки телесни инвалид, никад није роптао - духом је био свекротки благодарственик, жива Евхаристија (Благодарење), оно златоустовско „Слава Богу за све“,Да и Амин Богу и Промислу Његовом...Човек је у његовом присуству могао да осећа само стид, али Станко му то не би дозвољавао: за сваког је имао оправдање и разумевање, а себе није рачунао ни у шта велико. Осмех, мили осмејак смиреног патника и радостоносца, није силазио с његових усана: знао је Коме служи, и чему се нада. Био је, и да не изговори ниједну једину реч, жива проповед Крста Христовог којим дође радост целом свету.
Трудбеник на њиви Господњој
Достојевски је говорио да вредан човек, макар и везаних руку, може учинити много добра, а да само лењивци траже изговор за нерад, убеђујући друге да им, тобож због околности, ништа не иде од руке. Станко из Богојевића био је снажан доказ силе вредног човека. Упознао сам га средином деведесетих година прошлог века, када је Епархија жичка кренула у живу веронаучну активност. Епископ Стефан је у сваки већи град постављао понеког вероучитеља, углавном од људи који су, надахнути искреним доживљајем вере, желели да посведоче Еванђеље својим ближњима.
У Краљеву је био Предраг Цветковић, у селима између Чачка и Краљева нашао се Раденко Ћурчић, у Горњем Милановцу Драган Брашанац и Борисав Челиковић, у Косјерићу прота Слободан Марковић, (у Чачку Владимир Димитријевић /допуна уредника/) итд; а у Ариљу, о свом руху и круху, преко радио –емисије „Тихи глас“ оглашавао се брат Станко Пантовић. У емисији је, поред дивне духовне музике и одабраних светоотачких поука, могла да се чује и жива реч српских духовника и делатника на њиви Божјој, који су говорили о разним темама актуелним за наш обезбожени, али Бога жељни, народ.
Брат Станко је, са локалном Светосавском омладинском заједницом, коју је, на нивоу Епархије, опет утемељио владика Стефан, чинио чуда мисионарства: многи млади људи, надахнути његовом речју и примером, пошли су за Христом, а неки су се касније и замонашили. Ненаметљив какав је био, Станко је, поред побожности, памети и начитаности, имао од Бога као дар и диван, заиста нежан и тих глас, који је медоточиво преносио духоносне речи кроз етар. У свакој емисији је, сећам се, поклањао духовне књиге људима који су се јављали и укључивали у програм, тиме их додатно обавезујући да упознају своју веру.
А онда су кренуле „Летње духовне вечери“ у порти ариљске цркве, где су и данас гробови наших предака из Средњег века и каснијих епоха, они гробови који, како рече Змај, „нису раке, већ колевке нових снага“. Ту се народ окупљао у тихим, озвезданим летњим ноћима да слуша предаваче из свих српских крајева и крајина, епископе, свештенике, монахе, али и мирјане који су имали шта да кажу. Нарочиту пажњу привлачиле су беседе наших духовника, попут владике будимског Данила или отаца Саве из Вазнесења, Венијамина из Преображења, Јоила из Острога и многих, многих других. Народ је остајао по два сата, па и дуже, слушајући беседе и постављајући питања. Било је као некад, на богомолничким саборима Светог владике Николаја, кад су присутни једни друге на бдење подстицали речима песме:„Зашто журиш на спавање, брате,/кад се твоји дани брзо крате?“ Или:„Слава Богу на висини/ када смо се сакупили/да би зајно Бога прославили.//Време тече, време носи,/свако тело смрт покоси,/ само душа Богу се приноси“...
Програм је увек водио смирени, кротки, осмехнути, благи и озарени, брат Станко, живи доказ да је наш Бог - Бог Живи и Истинити. Долазили су људи из околине: из Ужица, Пожеге, Косјерића, Чачка, не само Ариљци. Благослов Светог Теоктиста могао се осетити скоро у ваздуху. А мирише трава, и небо осуто бакљицама првобитне чедности... Чинило се: где је крај Србији кад се пробуди из сна греховног и пође за Христом?
Ипак, касније се престало...Није се уморио неуморни Станко, него они око њега...
На православном путу
Несустајући благодарственик је наставио својим путем, покрећући прекрасни мисионарски часопис „Православни пут“, који је, у последње време, достизао тираж од осам хиљада примерака, и чији су стари бројеви често доштампавани, јер их је народ тражио. Сваки број је уредио брат Станко, и сваки је дисао, као дуња мирисном, душом овог доброг хришћанина и човека Богочовековог. Поуке Светих Отаца, житија савремених подвижника, чуда Божја, православна поезија и, увек као везивно ткиво, Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве.
Као богомољачки „Мисионар“ пре рата, тако је и Станков „Православни пут“ (а он се трудио да нико и не зна да је то његово чедо, јер је био скроман, јер је живот имао скривен са Христом у Богу) мисионарио својим присуством међу разним људима и наравима, од којих су, међутим, сви били гладни душекорисног штива.„Православни пут“ био је изгледом скроман, али садржајем јак и свечан, као празнична трпеза на Светој Гори. Осам хиљада прочитаних примерака сваког броја о томе довољно говоре.
Такође, Станко Пантовић је издавао и књиге о православној духовности. Једна од њих, о Оптинским Новомученицима, оцима Василију, Терапонту и Трофиму, убијеним од сатанисте на Васкрс 1993. године, отишла је у народ у десет хиљада примерака! Заиста благословено и Богу угодно дело. Око Станка су се, као пчеле око матице, окупљали многи трудољупци и трудољубитељке, који су приносили своје лепте у дело сазидања Цркве кроз поучавање њених чланова. Многи од њих су, како рече Откровење, дошли из велике невоље, невоље градске пустоши и технолошког безумља, па им је, прво и прво, била потребна млечна храна утешне Премудрости Очеве, а затим, по мери раста, и она друга, за напредније.
За крај, који је и почетак
Брат Станко се из бање вратио у четвртак,11. октобра 2012, а већ сутрадан је био четрдесетодневни помен његовој мајци, коју је веома волео. После помена, изговорио је, као беседу, неколико топлих речи о њој, и сви присутни су били тронути. У суботу се осећао помало уморно и поспано, да би у недељу склопио своје телесне очи и скрстио руке на грудима. А кад човек иде на онај свет, каже народна песма, он носи само „скрштене беле руке/ и праведна дела своја“. Руке Станкове биле су беле од причасне Светлости, а дела је целог живота сабирао да их уризничи у ризницу Вечнога. Ипак, није се уздао у своја дела, него је ишао путем смерних, стичући унутарњи мир, којим се, по Светом Серафиму, на хиљаде ближњих спасавају.
Зато се молимо Богу за покој Станкове душе, али и чврсто верујемо да ће нам молитва бити услишена јер знамо да Света Тројица воли такве какав је био човек Божји и Богојевића, радосни патник по угледу на Онога Чијом је смрћу и васкрсењем прослављена људска природа, подложна сваком страдању у овој долини суза.
Бог да му душу прости, а и нас да не заборави у Царству Своме, где нема суза, ни туге, ни муке, него бесконачни живот, радост и слава! Амин, Боже дај!
Димитријевић Владимир