Милан Ђокић

О ЗЕМЉОТРЕСУ

Кад дрмне и земља протрне,
У дубини осе кад почне да руши,
Човек мали јесте и још мањи стожер,
Тек завапи тихо:
О, помози, Боже!

Ту престају речи и сазнање тоне
Пред снагом што планине руши,
У страху ко точак
О, шта ли се може,
Још једном, и опет:
О, помози Боже!

И птица и зверка нечујно се сложе,
Сазнање добује из дубине душе,
Нек у нечуј дође, шта рећи из коже,
О, шта ли се може:
Помози нам, опет, о помози, Боже!

04. новембра 2010. године у Краљеву