Раде Ерац: У Србији је и окупатор гост. Незван, додуше...

Наша кућа је била поред пута, старог пута за Рашку, на кривини изнад ушћа Студенице у Ибар. Кућа је била велика, са две собе у поткровљу. У њима су се чували ораси, мед у ћуповима, испредена вуна и друге ствари. Приземље је било пространо.

Путем ка Рашки, пролазиле су војске, Немци дисциплиновани, педантни... Народ, нису дирали. Ако би шта и купили од сељака, то се уредно плаћало. Деци су делили чоколаде. Никада раније, то нису ни окусила.

Велизар и Драгољуб су били момци, комшије и другари од малих ногу.Велизар, дечко од непуних 18 година, црн, стасит, леп као икона. Драљољуб , његов исписник и нераздвојни друг.

Дешавало се да Немци заноће, преспавају, па наставе пут. Војска је војска, нико те и не пита, дал си вољан да их примиш у кућу.

Једном су тако у јесен, четрдесеттреће, банули после поноћи. Деда је устао и отворио врата джећи секиру у руци. Чељад су се пробудила. Висок, плав и пегав Немац са еполетама на крагни, објашњавао је нешто мешајући немачки са , по којом речју српског.Напољу је лила киша. Деда је лагано спустио секиру поред прага и показао им руком да се склоне са кише. Њих десетак је ушло, отресајући пелерине наквашене водом.

У Србији је и окупатор гост. Незван, додуше...

Устао је и Велизар. Онако дечачки поспан је зурио у Немце који су отворили неке миришљаве конзерве. Понудише и њега.. Деди није било баш право, што је његов син узео парче меса са виљушке једног Немца, који није био много старији од Велизара. Али оћутао је...Хитлер је пред крај рата регрутовао дечаке, готово децу...Такви су били и ови, готово голобради, Аријевци.

Брзо су , онако преморени, поспали, намештајући ранце , уместо јастука, испод главе. Деда се повукао у своју собу.

Велизар , набаца , још које дрво у шпорет. У неко доба и њему се придрема, седећи уз дуар, на сивомаслинастом дрвеном сандуку, који су Немци, донели са собом.Дечачка знатижеља га је вукла да се придигне и види шта има у сандуку.Лагано подиже поклопац са шаркама које су шкрипале зарђале од кише и влаге. У сандуку , у полумраку, напипа пуну шаку метака и два „Лугера“, замашћена уљем, гланц нова,. И решио је... То ће бити његово и Божије. Није ни грех украсти од оних који ни сами не знају, ког врага траже у туђој земљи.

Ујутру су Немци наставили пут. Понели су и онај сандук, не слутећи да је олакшан за два пиштоља и гомилу метака.

Велизар је то јутро, прешао пут, ушао у комшијско двориште и пробудио Драгољуба.Дао му је један од она два „Лугера“ и шаку сјајних метака.И пао је договор, следећу ноћ иду у партизане. Знали су, да им је логор у шуми изнад Студенице.

Са њима је кренула и Јелица, девојчурак, који се већ увелико љубакао са Велизаром , по околним врзинама. Ни тада , љубав, није имала границе.

Даље не знам.

Велизар је умро млад од последица астме коју је навукао негде по босанским планинама, Причало се да је негде у фебруару, бежећи, не знам од кога, препливао Лим. Сину сам, касније, дао његово име. Рођен је на седму годишљицу дедине смрти.

Драгољуб је умро на четресницу Велизарове смрти изнурен болешћу.

Јелица је остала да се бори још коју годину.

Тако су мени испричали.

Веровао сам, јер сам био мали.

Раде Велизаров Ерац