Одлазак Саве Бабића (1934-2012)




Стара је истина да у мањим културама врло често појединац замењује читаве институције. Сава Бабић (1934-2012), писац, преводилац, историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду и утемељивач српске хунгарологије, несумњиво је био једна од тих институција оличених у појединцу.

Србин пореклом из Херцеговине, Сава Бабић је стицајем несрећних околности био приморан да се од осме године живота па све до завршетка рата школује на мађарском језику (окупационе снаге укинуле су српска одељења у школама северне Бачке). Код њега то, међутим, није, како би се очекивало, створило отпор према мађарском језику и култури, већ му је, напротив, отворило нове духовне хоризонте. Након успешно завршене гимназије, а потом и студија југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, Сава Бабић добија место лектора за српскохрватски језик на Катедри за славистику Филозофског факултета у Будимпешти. Ту ће поново живнути његово интересовање за мађарску књижевност и културу, и то интересовање неће га више напуштати.

Импресиван је низ дела класичне и савремене мађарске књижевности које је Сава Бабић током пет деценија превео; неуморан рад и опсесивно интересовање за предмет којим се бави у његовом случају заиста нису пуке фразе. Страст коју је професор Сава (јер тако смо га ми, његови студенти, звали) гајио према литератури (и то не само према „својим“ писцима), била је толико заразна по његову околину да чак ни највећи циници и скептици око њега нису могли остати равнодушни.

Он никада није радио преводе по наруџбини, упорно и бескомпромисно се држао свог избора аутора, чак и по цену да „ради за фиоку“ и да годинама чека могућност да неки свој превод објави. Једно од великих открића професора Саве Бабића свакако је необични филозоф Бела Хамваш, који је, сада се то већ слободно може рећи, стекао култни статус у српској култури. У историји светске преводне књижевности заиста се не догађа често да један, у својој матичној култури неправедно скрајнути мислилац, захваљујући индивидуалном преводилачком напору, у страној средини доживи такву афирмацију, штавише, да у једној страној култури буде заступљен својим целокупним опусом.

И премда Бела Хамваш несумњиво заузима централно место у преводилачком опусу Саве Бабића, не смемо заборавити: да није било овог врсног, ванредно вредног филолога, наши читаоци данас би били ускраћени за изванредне Дневнике великог емигранта Шандора Мараија, за меланхоличног „Синдбада“ Ђуле Крудија, за маестрално уобличеног Костолањијевог алтерега „Корнела Вечерњег“, за снажни, катарзични роман „Пети печат“ Ференца Шанте, за чудни, бесперспективни свет „Синистре“ Адама Бодора, за сјајну есејистичку прозу Иштвана Ершија „Валцер са стварношћу“, за поезију Имреа Оравеца и за много, много других вредних дела и аутора.

Али, то није све. Мада већ сами преводи Саве Бабића представљају праву малу библиотеку, петнаестак његових оригиналних дела (књиге есеја, критика, студија, огледи из теорије и праксе књижевног превођења) чине занимљив паралелан низ у његовом стваралачком опусу. У том низу нарочито се истиче његова докторска дисертација, обимна студија „Како смо преводили Петефија“, као и књига „Мађарска цивилизација“, прва студија те врсте у нас, дело које је већ одавно прерасло своју првобитну сврху универзитетског уџбеника.
На организационом плану, магнум опус Саве Бабића представља чин оснивања Катедре за хунгарологију на Филолошком факултету у Београду, и то у једном од најтежих периода наше новије историје, 1994. године. Након оснивања катедре, Сава Бабић се са себи својственом енергијом и ентузијазмом латио педагошког посла: на катедри у повоју, тада још увек недовољно кадровски оснаженој, неуморно је држао предавања из готово свих предмета везаних за мађарску књижевност и културу. Књижевност, и то баш она врхунска, нетиражна, јесте нешто занимљиво и подстицајно, произилазило је из његових предавања, а књиге би заиста требало да служе мењању наше слике о свету, у супротном су бескорисне. Недостајаће нам вредноћа, упорност, ентузијазам и сјајне организационе способности професора Саве Бабића.

Марко Чудић