Постоји удаљење од света телом – то је удаљење у пустињу; али се може удаљити од света и остајући у свету, – то је удаљење од њега начином живота. Прво није за све умесно и није свима у моћи; а друго је обавезно за све и сви треба то да чине. Томе нас и позива у своме канону свети Андреј Критски, када саветује удаљење у пустињу благозаконијем.
Одбаци обичаје света, и сваки твој рад и сваки корак извршуј тако, како наређује благи јеванђелски закон – и живећеш у свету, као у пустињи. Међу тобом и светом то благозаконије постаће као стена, иза које нећеш видети свет. Свет нека живи на свој начин, а ти живи на свој начин: он ће поћи у позориште, а ти у цркву; он ће играти, а ти чини поклоне; он ће поћи у шетњу, а ти остани код своје куће, у самоћи; он ће се упражњавати – вежбати у празним разговорима и смејању, а ти у ћутању и хваљењу Бога; свет ће проводити време у насладама, а ти у мукама; они у читању беззначајних романа, а ти у читању речи Божије и свето-отачких списа; свет ће се забављати на баловима, а ти остани у разговору са својим једно-мишљеницима, или са духовним оцем; свет ће се гушити у користољубљу, а ти се удуби у богомислију. Постави у свему себи правила и начин живота, супротан обичајима света, и бићеш у свету – као изван света, у пустињи, нити ћеш се ти видети у свету, нити свет у теби. На тај начин и у свету бићеш пустињак…