Серафим Роуз: НИХИЛИЗАМ И РЕВОЛУЦИЈА

,,Данас има много показатеља (које ћемо размотрити када за њих дође време) да је од краја Другог светског рата свет почео да излази из „века Нихилизма“ и да се полако креће према неком „новом добу“; али, у било којем случају, ако то“ново доба“ и наступи, оно неће видети превазилажење Нихилизма, него његово усавршавање. Револуција открива своје најистинитије лице у Нихилизму; без покајања – а њега није било – то, што наступи у будућности, биће само још једна маска, која скрива исто оно лице. Да ли отворено – у експлицитном антитеизму бољшевизма, фашизма, нацизма, или прикривено, пасивно, у култу равнодушности и очајања, „апсурдизму“ и „егзистенцијализму“, модерни човек одлучно показује своју решеност да надаље живи без Бога – то јест, у празнини, у ништавилу. До почетка нашег века, добронамерни људи могли су се још и заваравати, сматрајући да „либерализам“ и „хуманизам“, „наука“ и „прогрес“, па чак и сама Револуција и цели пут модерне мисли представљају нешто „позитивно“, да, можда, у неком неодређеном смислу, имају и „Бога“ на својој страни. Данас је савршено очигледно да Револуција и Бог не могу имати ништа заједничко; да у конзистентној модерној философији уопште нема простора за Бога. Сва будућа модерна мисао, ма чиме се она прикривала, мора да претпостави ово, мора да се гради на празнини, осталој после „смрти Бога“. Револуција, уствари, не може да се заврши, све док из срца људи не буде искорењен последњи трачак вере у Бога, и све док људи, сви до једног, не науче да живе у тој празнини. Од вере проистиче целовитост. Свет вере, који је некада био нормалан свет, апсолутно је целовит, зато што је у њему све оријентисано на Бога као на његов почетак и крај, и у тој оријентацији постиже своје значење. Нихилистичка побуна, рушећи тај свет, инспирисала је нови свет: свет апсурда. Та реч, у наше време тако у моди када се жели описати бедни положај савременог човека има, ако се правилно схвати, веома дубоко значење. Јер, ако је ништавило центар света, тада тај свет, нити по својој суштини, нити по сваком свом детаљу није целовит, он се распада, он је апсурдан. Нико тај свет није могао описати боље од Ничеа, његовог „пророка“, који је то урадио врло јасно и сажето, сместивши свој опис тамо, где је прогласио и свој први принцип „смрти Бога“:

„Ми смо га (Бога) убили, ти и ја! Ми смо сви његове убице! Али, како смо то учинили? Како смо могли попити море? Ко нам је дао гумицу, да обришемо читав хоризонт? Шта смо урадили, када смо одвезали ову земљу од њеног сунца? Куда се она сада креће? Куда идемо? Далеко од свих сунаца? Не срљамо ли бесконачно без смера? Назад, устрану, напред, у свим правцима? Постоји ли још изнад и испод?
Не лутамо ли ми, као у неком бесконачном ништавилу? Не дише ли на нас празнина?
Није ли постало хладније? Не продужава ли се бесконачно ноћ, постајући све тамнија и тамнија?“

Такав је нихилистички универзум, у којем не постоји ни горе ни доле, ни исправно ни погрешно, ни истинито ни лажно, зато што у њему нема никакве тачке оријентације. Тамо, где је некада био Бог, сада је ништа, тамо, где је била власт, поредак, сигурност, вера, сада су анархија, пометња, беспринципијелна, произвољна делатност, сумња и очај. Тај је универзум тако добро описао швајцарски католички аутор Макс Пикард, као свет „бекства од Бога“ или као свет „испрекиданости“ и „неповезаности“.
Ништавило, одсуство целовитости, антитеизам, мржња према Истини: све, о чему смо говорили на овим страницама – више је од пуке философије, више чак и од пуке побуне човека против Бога, Коме он више неће да служи. Много суптилнији ум се крије иза ових феномена, и на замршеном плану по којем и философ и револуционар подједнако служе, а не управљају, ми имамо посла са делом Сатане.
Многи нихилисти су, заиста, далеко од тога да би ту чињеницу оспоравали, уживали у њој. Бакуњин је себе нашао на страни „Сатане, вечног бунтовника, првог слободног мислиоца и ослободиоца светова“. Ниче је себе прогласио „Антихристом“. Песници, декаденти, и генерално сва авангарда од почетка епохе романтизма, у великој мери су опчињени сатанизмом, а неки су чак покушали да од њега направе своју религију. Прудон призива Сатану.

Шта Православни Хришћанин треба да мисли о таквим речима? Апологете и познаваоци нихилистичке мисли такве изјаве – ако их уопште удостоје свог коментара – обично погрешно схватају као маштовита претеривања, као смеле метафоре које изражавају можда помало детињасти „бунт“. Мора се признати да у таквом ставу већине савремених „сатаниста“ има извесне дозе младалачке наивности; они који тако олако призивају Сатану и проглашавају власт Антихриста, не могу бити свесни пуног значења својих речи, и врло мали број њих изговара их са намером да буду озбиљно схваћени. Ово наивно хвалисање, ипак, разоткрива много дубљу истину. Нихилистичка Револуција стоји против власти и поретка, против Истине, против Бога; а да би то радила, она, очито, мора да стоји на страни Сатане. Нихилист, пошто обично не верује ни у Бога ни у ђавола, може да мисли да поступа веома оштроумно када, борећи се против Бога, штити Његовог древног непријатеља; али, мада се њему чини да се он само речима игра, он, уствари, говори истину. Де Местр, а после Доносо Кортес, писавши оних дана, када је Римска Црква много боље, него данас, схватала значење Револуције и умела да јој се чврсто супротстави, називали су Револуцију сатанском појавом, на шта се данас историчари само осмехују. Мање се осмеха, вероватно, може видети када се исти тај израз примени, нажалост ретко са пуном озбиљношћу, на национал-социјализам или бољшевизам; а неки, можда, чак, могу почети да подозревају, да постоје друге силе и узрочници, који су некако измакли пажњи њиховог просвећеног погледа."