Подрхтавање душе Милоша Бајића

У Народном музеју у Краљеву прошлог четвртка је отворена ретроспективна изложба Милоша Бајића (1915-1995) којом се наставља обележавање 60 година краљевачког музеја. Репере Бајићеве уметности и поетике дефинисо је још 60 година прошлог века Миодраг Б. Протић и то су оно лично проживљено у логору Матхаузен, сећање на страхоте, драматични експресионизам и апстракција. Историчар Срђан Марковић, чији ауторски текст прати ову изложбу, налази да „управо то подрхтавање душе, та унутрашња узнемиреност, усмерена према лепоти света изван ограничења и свест о двоструком изгеду и карактеру појава, чинила окосницу Бајићевог цртачког и сликарског опуса.“ Он сматра да се „ та дихотомија настала из судара привида и суштине, светлости и таме се попут риторнеле провлачи његовим стваралаштвом.“ Марковић у свом надахнутом тексту дефинише и две реалонсти у којој уметник ствара једну којом смо окрушжени и накоју реагујемо и оне друге коју уметник носи дубоко у себи. Он каже да је бајићев опус запава облик додиривања те две релности и да је „белина платна за њега праг на коме се оне додирују и прожимају“. По тој храбрости да крене нистраженум путевима и силовитости Бајић се сврстао у уски круг оних стварала који су се педесетих и шездесетих година прошлог века померали границе у српској модерни. Изложбу је отворила вишии кустос Сузана Новчић.