(КОЛЕКЦИЈА БИТАНГИ)
-Треба ми посао, човече, посао.- Колико сам места обишао и још ништа.- Не знам шта да радим.- Ово је тако безнадежно.- Имам један посао за тебе, рече пријатељ.- Стварно. Где ?
-Ништа ме не питај само дођи у то и то време на то и то место и видећеш.- Али нестрпљив сам, дај ми неку информацију. Стрпи се до сутра, посао се добро плаћа најмање 1000 евра месечно за поћетак, а касније и више. 1000 евра ! Немогуће ! Ма да, то је инострана фирма која се бави...уосталом видећеш, рече пријатељ.-
Улазак у фирму био је чудесан. Музика трешти. Мушкарци су били обучени у одела. Жене су прелепо обучене, игра се, ђуска. То је почетак радног времена. Ми што конкуришемо за посао помало смо изненађени. У којој фирми то има, да радници заједно са својим претпостављенима играју и скачу по столу уз модерну музику. Пет часова обуке, упознавање са компанијом и њеним начином рада. Наши задаци, опис радног места итд.
Првих пола сата обраћа нам се говорник.
-Добро дошли у најбољу фирму на свету ! –
Лупа, вика, опојни мириси, свуда осмеси, делиријум.
-Да ово није секта, помислих. –
На бини пристојан господин средњих година. За почетак исприча нам пар веома смешних вицева, весео, раздраган, убеђује нас да још нисмо свесни какав нас посао чека. Зараде су и до десет пута веће него што је просечна у мојој земљи. Први час он је константно био насмејан. Такву љубазност и однос према будућим колегама нисам у животу видео.
-Ја представљам ту и ту фирму, рече пријатни господин. –
Једно је важно рећи, да нико од присутних не поставља питања док се тај сат не заврши. Први час обраћања потенцијалним колегама се завршио. Нисам још увек дошао до информације о чему се ради. Све бљешти и сјаји, мирише на снове. На паузи сви су љубазни и насмејани. Кафа, сокови, разговор.
-Потпишите овде рече пријатна госпођа средњих година. То је, знате, као и у свакој фирми, уговор о чувању пословне тајне. Да, да, знам, рекох, и без размишљања потписах тај споразум. Зашто бих одавао пословну тајну, помислих, безвезе, али знам да је то процедура у свим озбиљним компанијама. -
Те ноћи, уочи доласка, нисам спавао од узбуђења. Како ми је само пријала кафа на паузи. Сиђосмо мој пријатељ и ја да запалимо по једну.
-Како ти се чини. Одлично, ово је одлично. Могућност такве зараде, не могу да верујем.-
Психолози нам дају обрачун наше могуће зараде
Дошао је и тај тренутак. На последњем часу објасниће нам коначно шта је заправо наш посао и како ћемо моћи да дођемо до те фантастичне зараде. Необјашњивим и неразумљивим језиком говорио је тај озбиљан човек средњих година и ништа га нисам разумео, осим да је ствар у томе да за првих годину дана тој компанији продајеш душу и тих годину дана имаћеш веома добру зараду. Услов за даље твоје напредовање је да узимаш душе својим пријатељима, рођацима, познаницима и да их продајеш тој компанији. У том тренутку помислих, зашто би мене пријатељ довео овде да би ми узели душу. Први пут сам га погледао у очи тог дана и све ми је било јасно. Жао ми пријатеља, али у његовим очима видео сам да је његова душа узета. Како да се врати у пређашње стање, па њему су већ узели душу. Да би повратио бар пола од своје он мора довести некога коме ће ови овде узети душу. То је услов. Зашто пријатеље ? Зато што они највише верују.
Не, нису то Гогољеве Мртве душе, ово су живе душе које се узимају, али не присилом, него искључиво уз твоју сагласност. Заузврат добијаш посао у фирми и тог тренутка схваташ да је и твој посао да доведеш неког пријатеља како би се спасао и повратио барем половину своје душе.. Њему ће узети душу по истом принципу по којем су и теби, не присилом, него психолошки, осмехом, логиком, јер људско биће је похлепно. Слаб је човек на земаљске чари и у том тренутку изгубиће осећај за реалност. Никакве присиле и претње нема. Све је под контролом.
Какав је човек без душе? Он је задригао, без зеница, чело му се повремено зноји, али је насмејан, учтив, фриволан и окупан. Човек без душе непрестано те грли и импонује ти његова љубазност. Зна он, да само на тај начин може да те убеди да уђеш у овај посао.
Овакву зараду нисам очекивао. Мени је било довољно само да прехраним породицу, али човек по природи похлепан и незасит, опијен новчаницама престаје да буде реалан. Фирма нема никакву производњу, набавку, али има продају. Продаја туђих душа. То се коси са свим принципима економије.
Нисам прихватио посао, гадило ми се.
После неколико година срео сам тог свог пријатеља када сам као физички радник истоварао угаљ у подруму једне куће. На вратима се појави он. Препознао ме је.
-Ето, видиш где си ти, а где сам ја, рече ми. Ова кућа што видиш је друга коју сам направио, а погледај нови ауто што сам купио.-
Иван Новчић
-Треба ми посао, човече, посао.- Колико сам места обишао и још ништа.- Не знам шта да радим.- Ово је тако безнадежно.- Имам један посао за тебе, рече пријатељ.- Стварно. Где ?
-Ништа ме не питај само дођи у то и то време на то и то место и видећеш.- Али нестрпљив сам, дај ми неку информацију. Стрпи се до сутра, посао се добро плаћа најмање 1000 евра месечно за поћетак, а касније и више. 1000 евра ! Немогуће ! Ма да, то је инострана фирма која се бави...уосталом видећеш, рече пријатељ.-
Улазак у фирму био је чудесан. Музика трешти. Мушкарци су били обучени у одела. Жене су прелепо обучене, игра се, ђуска. То је почетак радног времена. Ми што конкуришемо за посао помало смо изненађени. У којој фирми то има, да радници заједно са својим претпостављенима играју и скачу по столу уз модерну музику. Пет часова обуке, упознавање са компанијом и њеним начином рада. Наши задаци, опис радног места итд.
Првих пола сата обраћа нам се говорник.
-Добро дошли у најбољу фирму на свету ! –
Лупа, вика, опојни мириси, свуда осмеси, делиријум.
-Да ово није секта, помислих. –
На бини пристојан господин средњих година. За почетак исприча нам пар веома смешних вицева, весео, раздраган, убеђује нас да још нисмо свесни какав нас посао чека. Зараде су и до десет пута веће него што је просечна у мојој земљи. Први час он је константно био насмејан. Такву љубазност и однос према будућим колегама нисам у животу видео.
-Ја представљам ту и ту фирму, рече пријатни господин. –
Једно је важно рећи, да нико од присутних не поставља питања док се тај сат не заврши. Први час обраћања потенцијалним колегама се завршио. Нисам још увек дошао до информације о чему се ради. Све бљешти и сјаји, мирише на снове. На паузи сви су љубазни и насмејани. Кафа, сокови, разговор.
-Потпишите овде рече пријатна госпођа средњих година. То је, знате, као и у свакој фирми, уговор о чувању пословне тајне. Да, да, знам, рекох, и без размишљања потписах тај споразум. Зашто бих одавао пословну тајну, помислих, безвезе, али знам да је то процедура у свим озбиљним компанијама. -
Те ноћи, уочи доласка, нисам спавао од узбуђења. Како ми је само пријала кафа на паузи. Сиђосмо мој пријатељ и ја да запалимо по једну.
-Како ти се чини. Одлично, ово је одлично. Могућност такве зараде, не могу да верујем.-
Психолози нам дају обрачун наше могуће зараде
Дошао је и тај тренутак. На последњем часу објасниће нам коначно шта је заправо наш посао и како ћемо моћи да дођемо до те фантастичне зараде. Необјашњивим и неразумљивим језиком говорио је тај озбиљан човек средњих година и ништа га нисам разумео, осим да је ствар у томе да за првих годину дана тој компанији продајеш душу и тих годину дана имаћеш веома добру зараду. Услов за даље твоје напредовање је да узимаш душе својим пријатељима, рођацима, познаницима и да их продајеш тој компанији. У том тренутку помислих, зашто би мене пријатељ довео овде да би ми узели душу. Први пут сам га погледао у очи тог дана и све ми је било јасно. Жао ми пријатеља, али у његовим очима видео сам да је његова душа узета. Како да се врати у пређашње стање, па њему су већ узели душу. Да би повратио бар пола од своје он мора довести некога коме ће ови овде узети душу. То је услов. Зашто пријатеље ? Зато што они највише верују.
Не, нису то Гогољеве Мртве душе, ово су живе душе које се узимају, али не присилом, него искључиво уз твоју сагласност. Заузврат добијаш посао у фирми и тог тренутка схваташ да је и твој посао да доведеш неког пријатеља како би се спасао и повратио барем половину своје душе.. Њему ће узети душу по истом принципу по којем су и теби, не присилом, него психолошки, осмехом, логиком, јер људско биће је похлепно. Слаб је човек на земаљске чари и у том тренутку изгубиће осећај за реалност. Никакве присиле и претње нема. Све је под контролом.
Какав је човек без душе? Он је задригао, без зеница, чело му се повремено зноји, али је насмејан, учтив, фриволан и окупан. Човек без душе непрестано те грли и импонује ти његова љубазност. Зна он, да само на тај начин може да те убеди да уђеш у овај посао.
Овакву зараду нисам очекивао. Мени је било довољно само да прехраним породицу, али човек по природи похлепан и незасит, опијен новчаницама престаје да буде реалан. Фирма нема никакву производњу, набавку, али има продају. Продаја туђих душа. То се коси са свим принципима економије.
Нисам прихватио посао, гадило ми се.
После неколико година срео сам тог свог пријатеља када сам као физички радник истоварао угаљ у подруму једне куће. На вратима се појави он. Препознао ме је.
-Ето, видиш где си ти, а где сам ја, рече ми. Ова кућа што видиш је друга коју сам направио, а погледај нови ауто што сам купио.-
Иван Новчић