Филмови Милоша Радивојевића, од првог "Бубе у глави" (1970) до последњег "Како су ме украли Немци" (2011), један је од добрих примера недовољно вреднованог филмског наслеђа - сматра Иван Велисављевић, један од приређивача зборника есеја "Нови кадрови - Скрајнуте вредности српског филма". Поднаслов трибине био је "Пораз интелектуалца у филмовима М.Радивојевића", па је Велисављевић скренуо пажњу на главне ликове у филмовима овог аутора, који током последњих 40 година прелазе пут од младалачког бунта, преко утапања у социјалистички малограђански вредносни систем, до новог покушаја бунта, чији су носиоци сада њихова деца и који је јалов, као што је био и родитељски бунт.
Промоцију овог зборника и гостовање Велисављевића организовали су Културни центар "Рибница" и Удружење "Краљевачки форум". Други приређивач зборника је Дејан Огњановић, а књигу је објавила издавачка кућа "Клио" (Цлио).
Иван Велисављевић оцењује да је једино тзв. "црни талас" у југословенској кинематографији 60-тих година доживео право поштовање домаће и стране јавности, али је и на неки начин "појео" значај филмског стваралаштва које је претходило и које је уследило после "црног таласа".
- Последњих деценија филмско наслеђе смо почели тумачити из контекста распада Југославије и слома комунизма у нашој земљи и Европи, па је са те антикомунистичке тачке гледишта "црни талас" испао најважнији и готово једино значајан. Али, нпр. Бранко Бауер, Пуриша Ђорђевић, Ватрослав Мимица су 50-тих година стварали изузетно вредне филмове.
Велисављевић је упозорио да се ни филмскла јавност ни држава нису децидирано одредили према филмском наслеђу, па је тако приватизација погасила биоскопе по Србији, као што и предстојећа приватизација "Авала филма" може да нас остави без права на изузетно вредна филмска остварења настала претходних деценија.
Извор текста: КЦР
